НАЈАВА ЗА МАЈСКО-ЈУНСКИ РОК ЗА ВАНРЕДНЕ УЧЕНИКЕ

Обавјештавамо све ванредне ученике Богословије Св. Петра Цетињског да ће Мајско-јунски испитни рок бити одржан у понедељак 3. јуна 2019. године.

Пријава испита ће се вршити тога дана у временском интервалу од 9 до 10 часова у секретаријату школе.

Управа школе

ПРОФЕСОР ПРЕДРАГ ВУКИЋ ОДРЖАО ПРЕДАВАЊЕ У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ „ДРУШТВЕНИ ЗНАЧАЈ АРХИВА И АРХИВИСТИКЕ“

Предавање историчара професора Предрага Вукића са Цетиња на тему “Друштвени значај архива и архивистике“ које је одржао на празник Светог Владике Николаја Жичког 3. маја 2019. године у Богословији Светог Петра цетињског на Цетињу.

Госта је на почетку најавио професор ове црквено-просветне установе теолог Александар Вујовић.

После предавања ученици су постављали предавачу занимљива питања. На крају предавања обратио се и професор ђакон Павле Љешковић.

ДОЦ. ДР САША ЗЕЈАК ПОСЈЕТИО ЦЕТИЊСКУ БОГОСЛОВИЈУ И НАГРАДИО НЕКОЛИКО УЧЕНИКА

У петак 3. маја 2019. године, на празник Светог Владике Николаја Велимировића, Богословију Светог Петра Цетињског посјетио је доц. др Саша Зејак из Никшића, пријатељ и добротвор богословије.

Др Саша Зејак се кратко обратио и ученицима трећег разреда.

Он се срео са професорима и ученицима ове црквеношколске установе и овом приликом наградио неколико ученика.

Ученик трећег разреда Василије Бољевић, од Саше Зејака добио је на поклон сат, док су ученици другог разреда Никола Лукић и ученик првог разреда добили по 100 евра.

 

 

НАЈАВА ЗА ПРЕДАВАЊЕ ИСТОРИЧАРА ПРЕДРАГА ВУКИЋА У ЦЕТИЊСКОЈ БОГОСЛОВИЈИ

Predavanje Predrag Vukic Cetinje

Богословија Светог Петра Цетињског на Цетињу организује предавање професора Предрага Вукића, историчара са Цетиња.

Професор Предраг Вукић говориће на тему “Друштвени значај архива и архивистике“.

Предавање ће одржати у петак 3. маја 2019. године са почетком у 19 часова у трпезарији Цетињске богословије.

ПРЕПОДОБНИ ЈОВАН ВЕТХОПЕШТЕРНИК; ВАСКРСНИ ЧЕТВРТАК – ПРОСЛАВА ДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ МАТУРЕ УЧЕНИКА XIV ГЕНЕРАЦИЈЕ ОБНОВЉЕНЕ ЦЕТИЊСКЕ БОГОСЛОВИЈЕ (2005-2009)

Прослава десет година матуре XIV генерације Цетињске богословије (2005-2009)

На Васкрсни четвртак и празник Преподобног Јована Ветхопештерника, 2. маја, ученици XIV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (2005-2009), у васкршњој радости прославили су десет година матуре у Цетињском манастиру и Богословији.

Празновање је отпочело Светом литургијом у катедралном Храму Рођења Пресвете Богородице у Цетињском манастиру.

Литургију су служили свештеници из ове генерације и свештенослужитељи из манастира: протосинђел Исак Симић, јеромонах Јустин Мреновић, јеромонах Марко Кесић, сабрат манастира Хиландара, бивши сабрат Цетињског манастира, јереј Ненад Јеремић, парох очаушки из Епархије зворничко-тузланске, ђакон Горан Крстић, секретар Епархије милешевске.

За пјевницом су појали садашњи матуранти и стари ученици Цетињске богословије, предвођени разредним старешином ђаконом мр Михајлом Лазаревићем. Појали су јеромонах Владимир Ђуричић, игуман манастира Кнежина код Хан Пијеска из Епархије зворничко-тузланске, Милош Шарић из Београда клирик Бањалучке епархије, Милан Вуковић из Милића клирик Митрополије црногорско-приморске, Борисав Поповић из Шапца клирик Шабачке епархије.

Литургији је присуствовао и Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Ученици су после Литургије посјетили своју школу, алму матер, гдје су учили прве богословске науке. Потом је приређена трпеза љубави на којој су присуствовали сви ученици са слављеничком генерацијом и са професорима ове школске установе.

У току прославе бивши присутни ученици XIV генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског представили су се својим професорима и ђацима упознавши присутне гдје су на парохијама и манастирима и послушањима у Цркви.

Потом је све присутне поздравио и разредни старешина ове генерације ђакон мр Михајло Лазаревић, а у име професора и ректора обратио се протојереј мр Арсеније Радовић, главни васпитач и професор.

На прослави матуре ове генерације присуствовали су професори: протојереј мр Арсеније Радовић, ђакон мр Михајло Лазаревић, ђакон Душан Биговић, ђакон Павле Љешковић, Аполон Мишченко и Александар Вујовић.

Нека би благослов и молитве Светог Петра Цетињског и Светог Стефана Дечанског, славе ученика XIV генерација обновљене Цетињске богословије, пратила све њих и њихове породице и да се радо сјећају и враћају својој богословкој школи на Цетињу.

НАСТАВНИЦИ И ЂАЦИ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „ДРАГИША ЛУКОВИЋ ШПАНАЦ“ ИЗ КРАГУЈЕВЦА ПОСЈЕТИЛИ МИТРОПОЛИЈУ И ЦЕТИЊСКУ БОГОСЛОВИЈУ

Крагујевчани посјетили Цетиње и Митрополију

У оквиру посјете Митрополији црногорско-приморској наставници и ученици Основне школе „Драгиша Луковић Шпанац“ из Крагујевца данас су на Свијетлу сриједу, 1. маја, обишли Цетињски манастир и Цетињску богословију.

Предвођени директорком школе Невеном Миловановић и вјероучитељицом Милевом Радовић Пушоњић, гости су се на Цетињу поклонили моштима Светог Јована Крститеља и Светог Петра Цетињског и честици Часног крста.

Кроз манастирску ризницу госте из Крагујевца провео је и упознао их са драгоценостима ђакон Душан Биговић, професор Цетињске богословије.

Гости су имали радост и благослов да их у својој резиденцији прими и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.

Овом приликом ученици су Митрополиту пјевали васкршње пјесме, а сви заједно са владиком су отпјевали пјесму „Јечам жњела Косовка девојка“.

После сусрета у Митрополији гости су били на ручку у Цетињској богословији, гдје су им професори ђакон Душан Биговић и Александар Вујовић уручили пригодне поклоне и књиге.

У току ручка госте је поздравио у име ректора и професора Богословије, ђакон Душан Биговић.

Ријечима благодарности у име ђака и наставника из Крагујевца, захвалили су вјероучитељка Милева Радовић Пушоњић, Никола Љубисављевић и директорка Невена Миловановић.

Гости из Крагујевца су обишли више светиње Митрополије црногорско-приморске: манастир Морачу, манастир Острог, Дајбабе, Храм Христовог Васкрсења и Цетињски манастир.

ПРОТОЈЕРЕЈ-СТАВРОФОР ГОЈКО ПЕРОВИЋ – ИНТЕРВЈУ ЗА ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР

Православни мисионар мартовско-априлски број: Интервју катихете Бранислава Илића са високопречасним протопрезвитером-ставрофором Гојком Перовићем, ректором Цетињске богословије 

Будући да сте ректор Богословије Светог Петра Митрополита и чудотворца Цетињског, замолио бих Вас да нам приближите историјски и духовни значај ове црквено-образовне установе, као и живот сâме Богословије који се одвија под окриљем кивота Светог Петра Цетињског?

Ово је, у сваком смислу, несвакидашња школа. У јеку нововјековног европског дистанцирања од Цркве и религије, у периоду кад су наука и просвећеност дефинисани као нешто супротстављено вјери, у другој половини 19. вијека, књаз Никола оснива прву средњу школу у својој држави – баш као богословију! Касније је та школа постојала и као богословско-учитељска школа, а из њеног дјеловања и кадровског потенцијала изродила се и Цетињска гимназија. Можемо слободно рећи да је ова школа настала из потребе и настојања Двора Петровића да Црна Гора има сопствено високо школство, па многи Цетињску богословију сматрају претечом савременог Универзитета у Подгорици. То је историја. А данас је наша богословија једна од осам постојећих богословских школа Српске Православне Цркве, и она ради по плану и програму које за богословске школе прописује Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве. Ово је петогодишња интернатска установа, чији се богослужбени живот одвија у нераскидивој вези са молитвеним распоредом Цетињског манастира и служби које се обављају пред ћивотом Светог Петра Цетињског. Иако су материјални услови рада Цетињске богословије врло скромни, са друге стране, присуство ове Светиње сматрамо стожером и привилегијом нашег педагошког труда. Ни једна друга наша богословска школа, нема такву конституцију, да је ћивот са моштима оног Светитеља чије име носи, ту пред наставницима и ученицима. А то је живи Светац, још за живота препознат као Свети у најтежим историјским тренуцима Црне Горе, и данас је прави примјер и најбољи свједок свега онога чему ми ђаке учимо.

Ово једино училиште речи Божје на територији Митрополије црногорско-приморске, изнедрило је многе знамените личности, како свештенослужитеље, тако и друге делатнике на пољу мисије наше Свете Цркве. Да ли бисте неке од њих посебно истакли?

Од 1863. Године када је основана прва тзв. Привремена богословија, па ево све до данас, наша школа је била и остала језгро окупљања просветних дјелатника, у Црној Гори, а и шире. Да кажем да је покретач и оснивач рада прве Цетињске богословије, заједно са књазом Николом био учени херцеговачки архимандрит Нићифор (Дучић), а да су њени ректори и наставници, између осталог, били и потоњи митрополити Иларион (Рогановић) и Висарион (Љубиша). Међу њеним наставницима издвојио бих г. Риста Драгићевића, те свештеномученике: протојереја Луку Вукмановића, епископе Николаја (Јокановића) и  митрополита Јоаникија (Липовца). Широј јавности познати ученици богословије на Цетињу су почивши епископи горњокарловачки Симеон (Злоковић) и Црногорско-приморски Данило, затим универзитетски професори и научници Благота Гардашевић, Чедомир Драшковић и Љубомир Дураковић-Јакшић. У нашем времену, од момента обнове рада Богословије Светог Петра Цетињског 1992. године, њени наставници су били Високопреосвећени митрополит Амфилохије, те садашњи епископи Српске Православне Цркве: Будимљанско-никшићки Јоаникије, пакрачко-славонски Јован, полошко-кумановски Јоаким, епископ Јован (Пурић), као и протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић (први ректор обновљене Цетињске богословије). А међу бројним свршеним богословима у посљедње три деценије (њих близу 400) издвојио бих имена садашњих епископâ аустралијско-новозеландског г. Силуана и ремезијанског г. Стефана (Шарића). Поред њих ту је велики број свештеникâ на готово свим континентима васељене, монахâ, настојатељâ манастира, вјероучитељâ, професорâ богословија… Посебно се поносимо чињеницом да половину садашњег наставног кадра Цетињске богословије, чине њени свршени ученици у периоду од 1992. до данас.

Оче Гојко, у издању Цетињске богословије из штампе редовно излази и часопис „Цетињски Богословацˮ. Замолио бих Вас да нам приближите садржај и тематику овог часописа?

Ријеч је о ђачком часопису који има за циљ промовисање и подстицање ученичке креативности као и надградње, проширења оних знања и вјештина којима су се научили у редовној настави. Има ту богословских осврта, репортажа, поезије, и мозаичких креација (препозанавања и истицања актуелности и занимљивости). Уређивање часописа обављају одабрани ученици уз надзор наставникâ. Први број ”Цетињског богословца” објављен је 1891. године. Овоме је претходио рад књижевног друштва цетињских богослова ”Црногорски борац” (1872 -1876). Од тада до данас, овај ђачки часопис је излазио онолико редовно колико је редовно радила и сâма школа. А познато је да је њен рад трпио прекиде стицајем историјских невоља и бројних ратних страдања. Од 1945. до 1992. године, школа није радила, а ето, требало је проћи 24. године обновљеног рада, да би се, прије три године обновио и рад ”Цетињског богословца”.

У нашој црквеној јавности познати сте као надахнути и омиљени беседник. У чему је према Вашем мишљењу сагледано успешно ширење речи Божје, као и  мисионарска делатност Цркве?

Тешко је свести у дефиницију или неко формално упутство, оно што је одозго, оно што се тиче Божјег надахнућа. Црквена мисија мијења форме и интезитет, што због оних који њу спроводе и околности у којима то раде, а што због Божјег надахнућа и Његове Премудре воље. Оно што можемо знати у вези наше мисије, и што не смијемо губити из вида, јесте угледање на свете апостоле. Њихов мисионарски рад се одликовао упорношћу, без компромиса са истином, без личне користољубивости и без одустајања у тражењу начина да се приђе људима, увјек и свуда. Не постоји амбијент у коме је мисија немогућа, нити има времена када треба мисију обуставити. Е сад, постоји мисионарење ка споља, односно објављивање Ријечи Божје онима који је нијесу чули, али имамо и обавезу, непрестану, да мисионаримо увјек изнутра, да будимо наша заспала срца, као што је Господ, пред своје страдање, будио апостоле из дремежи.

У Вашем пастирском и катихетском раду видно је да сваком човеку приступате са пуно љубави, спонтано и ненаметљиво, мудро и еванђелски преносећи реч Оваплоћеног Логоса. Будући да живимо у времену великог отуђења, да ли је, према Вашем мишљењу и пастирском искуству, потребно удвостручити овај живи однос међу припадницима Цркве?

Далеко смо од висине љубави и дубине мудрости на коју нас Господ призива. И треба удвостручити напоре који се тичу наше међусобне љубави. Тим напорима нема краја, нити смије бити. Јер љубав не зна за границе, ни за „довољне” количине. Ако збиља причамо о љубави – двоје који се воле не знају за „доста” или „довољно”, те одреднице су непознате и када је у питању однос родитеља према дјеци, и дјеце према родитељима. Збиља, љубав има својство бесконачности.

Ово 2019. лето Господње, посвећено је обележавању великог јубилеја – 800 година од добијања самосталности Српске Православне Цркве. Да ли ова прослава треба да буде позив да размислимо ко смо, после осам векова, и куда идемо?

Свака обљетница, носи у себи императив, обавезу подсјећања на прошле догађаје. Али не због тога да бисмо се враћали у прошлост или да бисмо опонашали прошлост, него да бисмо знали куда се крећемо, колико је тежак пут пред нама, и како га ваља прелазити. Заиста, гледајући на оно што су наши преци већ обавили, на онај дио пута ка Небесима који су они већ прешли, ми можемо и требамо да сагледамо динамизам и потребу нашег данашњег дјеловања, наше молитве, наше сарадње са Господом. Да, добро сте рекли. Лијепо би и корисно било поставити себи питање – „Ко смо ми данас”? „Ко смо ми, и колико смо близу, са Светим Савом, са Светим Петром Цетињским”? Да ли ми, у своје вријеме постижемо оно што су они постизали у свом, и да ли истом вјером и истим жаром радимо као што су они радили? Ето баш, њих двојица, Свети Сава и Свети Петар Цетињски, живјели су у потпуно различитим временима и дјеловали у врло различитим околностима – али их данас препознајемо као једнако наше, и једнако свете. Тако да не можемо ни ми данас да се правдамо како немамо њихове „услове”, како немамо њихову духовност… Имамо то што имамо, и то нам је од Бога. А то значи да имамо најбоље.

Замолио бих Вас да са читаоцима „Православног мисионараˮ поделите неколико речи о Светосавској традицији у Црној Гори?

Црна Гора је утемељена на култу Светог Саве и на немањићкој традицији, од њеног сјевера до њеног приморја, и кроз сва времена, од 12. до 21. вијека. Споменицима и свједочанствима  (материјалним, писаним и усменим) те традиције у Црној Гори, нема броја. Немањићки манастири, мјесни храмови посвећени Светом Сави, породичне и племенске славе у спомен Светог Саве, бројни топоними, фреске, иконе, народна предања и обичаји, затим култ Светог Саве у нововјековним школама у књажевини Црној Гори…. Све су то докази једне виталне и плодотворне свијести народа у Црној Гори, да нијесмо „од јуче” и да памтимо кад смо и како смо, и чијим заслугама, основали своју аутентичну, народну, помјесну Цркву. Цркву која је саставни дио Васељенске Цркве Христове, али је истовремено и наш народни дом, наш оквир и прозор, кроз који, својим народним очима гледамо Господа, и својим народним језиком Њему се молимо.

Да ли можемо рећи да је Свети Сава утемељио духовност у Црној Гори, будући да је у 13. веку на њеној територији основао и три знамените  епархије?

Чињеница је да је Свети Сава основао три православне епархије на територији данашње Црне Горе: Зетску, Хумску и Будимљанску (неки истичу и четврту, Дабарску, која је једним дијелом обихватала област на сјеверу црногорске државе). Чињеница је и све остало што сам поменуо у одговору на Ваше претходно питање. И то јесу добри темељи црквеног живота и историје Цркве у Црној Гори. Само, морамо се чувати искушења да Светом Сави приписујемо и оно што је од њега старије, и да почетак наше хришћанске, православне историје мјеримо од Светог Саве. Па то нам ни сâми Светитељ не би допустио нити одобрио. Јер, и он је стварао на већ постављеним темељима словенских просветитеља Свете браће Кирила и Методија, и њихових ученика, као и на свједочанствима вјере првих словенских пустињака и молитвеника из 10. и 11. вијека. Скоро смо прославили 1000. годишњицу мученичке смрти Светог зетског краља Јована Владимира, који је био претходник Немањићима у испуњењу оне јеванђелске максиме да наше истинско царство „није од овога свијета”. А као просвећени и писмени људи, не смијемо заборавити ни чињеницу да је Христова наука имала своје свједоке на балканским просторима и прије нашег народног крштења. Ми смо, као народ населили ове просторе који су већ били крштени и крвљу мученика заливени. Све су то духовни темељи на које се Свети Сава назидао, и да није било тих и таквих темеља, не би ни дјело Светог Саве било тако импозантно и трајуће до данас.

Свети Сава је оставио велики траг и у нормирању богослужбеног језика Српске Цркве; можемо ли закључити да је његово законоправило постало извор богослужбеног живота?   

Извор – никако, али једна приступачна форма, један општеприхваћен израз – да. Извор богослужбеног живота надилази људе и њихов труд. Он је од Бога. Благодатан је карактер тог извора. Од првих вјекова Цркве људи се труде да тај извор, то врело благодати и Божје Ријечи, искажу својим људским начинима, да га каналишу – ка другим људима. Управо у том обликовању људи се међусобно разликују. Још су се Свети апостоли разликовали у тим начинима. И до данас, Црква дише Божјим духом, а траг људских настојања остаје, мање или више примјетан. Оно што је Свети апостол Павле био за европско хришћанство, за онај свијет изван тадашњег јудејства; оно што су Свети Кирило и Методије били за све словенске народе и њихов додир са јеванђељем, то је Свети Сава био за српско хришћанство. Онај који је продро дубоко иза граница званичне и службене објаве, који је ушао међу народ, међу све околности народног живота… од чобана до пекара, од војника до цара, и онда, са тим искуством превео, написао, саставио…. тако да народу буде блиско, да то што је речено народ доживи својим, да разумије. То је пастир добри кога припадници стада познају као свог.

У тропару Светог Саве појемо да је он наставник пута који води у живот вечни. Који су начини усрднијег корачања овим духовним путем који нам је пропутио светитељ Сава?

Не каже се узалуд да је потребна историјска дистанца, како бисмо могли праведно да вреднујемо неку личност или неки догађај. Ето, данас нема мудре главе у нашем народу која може да разлучи и да донесе коначан суд о томе – шта је било добро, а шта не, у поступку уједињења 1918? Да ли је требало стварати онакву и онолику Југославију или није? Не можемо се опредијелити око карактера пуча 27. марта 1941.године, који је у основи био родољубив и антифашистички, али који је донио огромне народне жртве. итд. Треба да прође вријеме, како бисмо видјели све плодове неког догађаја, и оне добре, и оне лоше – па да просудимо, да ли тако нешто треба славити или поновити? Када је ријеч о личности и дјелу Светог Саве, сад, након 800. година, са сигурношћу можемо рећи да је он, зналачки препознао дух свога времена, и вјешто одвојио битно од небитног, препознао оно вјечно и важно, од оног пролазног. И онда је на том битном, на том вјечном и важном градио здање помјесне Цркве овог народа. Ми данас не треба да га опонашамо, да имитирамо оно што знамо да је било и како је било прије 800. година. Ми треба да одговоримо на теме које носи дух овога времена, и да пред њима будемо стрпљиви, пуни вјере у Бога, мудри и одлучни – какав је био Свети Сава. Дешава нам се данас да се поколебамо послије неког неуспјеха, и да одмах посумњамо у пут којим смо кренули, а ја вам кажем да нема ни једног Савиног дјела, који није на свом почетку било или оспорено, или прекинуто, или доведено у питање од стране других, његових најближих. Али га то није омело ни поколебало. Ето, такви, даће Бог, и ми треба да будемо.

Драги оче Гојко, замолио бих Вас да упутите једну пастирску поруку читаоцима нашег званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе.

Цитираћу двије поуке Светог апостола Павла, које су ми посебно драге, и које дјелују као да су написане јутрос,  а не прије 2000. година: „У овом свијету ми немамо постојаног града, него чекамо онај који ће доћи”, и друга, исто тако окренута ка будућности, и врло заснована на Господњим поукама из јеванђеља: „Оно што је иза мене – заборављам, трчим за оним што је преда мном”! Обје ове поуке могу да се односе како на појединаца, тако и на колектив, на цио народ.

У име уређивачког одбора „Православног мисионараˮ, као и у своје лично име, срдачно Вам благодарим на овом надахнутом разговору, користећи прилику да Вам пожелим свако добро од Господа!

Нека Господ благослови Ваш рад, и умножи његове плодове.

катихета Бранислав Илић

 

*Објављено у мартовско-априлском 366. броју „Православног мисионараˮ, стр. 18-22.

Фотографија корисника Бранислав ИлићФотографија корисника Бранислав ИлићФотографија корисника Бранислав ИлићФотографија корисника Бранислав Илић

Фотографија корисника Бранислав Илић

 

 

СВЕТИ ЕВТИХИЈЕ ЦАРИГРАДСКИ – ЛИТУРГИЈА ПРЕЂЕОСВЕЋЕНИХ ДАРОВА У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ И ПОЧЕТАК ВАСКРШЊЕГ РАСПУСТА

Rezultat slika za evtihije carigradski

У петак 19. априла 2019. године, на празник Светог Евтихија Цариградског, служена је литургија пређеосвећених дарова, на којој су били сви ученици Цетињске богословије.

Литургију су служили јеромонах Јустин Мреновић и ђакон Душан Биговић.

По благослову и одлуци Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, ученици богословија иду на васкршњи распуст који ће трајати до сриједе Свијетле седмице 1. маја 2019. године.

После часова, на ручку се пригодним словом ученицима обратио ректор школе протојереј-ставрофор Гојко Перовић, пожељевши им срећне и благословене васкршње празнике.

По устаљеној традицији матуранти Богословије за цријеме Страсне седмице и за Васкрс остају у Цетињу, гдје молитвено учествују у богослужењима.

СВЕТА МАРИЈА ЕГИПЋАНКА – ЛИТУРГИЈЕ У ЦЕТИЊСКОМ МАНАСТИРУ И ВЛАШКОЈ ЦРКВИ

У пету недјељу Васкршњег поста – Глувну, посвећену Светој Марији Египћанки, 14. априла 2019. године, служене су литургије у Цетињском манастиру и у Влашкој цркви на Цетињу.

Литургијским сабрањем у Цетињском манастиру началствовао је свештеник Игор Балабан, уз саслужење протосинђела Исака Симића и ђакона Александра Лекића и Николе Петровића.

У манастиру су били ученици првог и петог разреда.

Сабранима у манастиру бесједио је отац Игор Балабан.

Литургију у Влашкој цркви служио је ректор птротојереј-ставрофор Гојко Перовић. На литургији су појали ученици другог, трећег и четвртог разреда.

НАЈАВА ЗА АПРИЛСКИ ИСПИТНИ РОК ЗА ВАНРЕДНЕ УЧЕНИКЕ

Обавјештавамо све ванредне ученике Богословије Св. Петра Цетињског да ће Априлски испитни рок бити одржан у понедељак 15. априла 2019. године.

Пријава испита ће се вршити тога дана у временском интервалу од 9 до 10 часова у секретаријату школе.

Управа школе