У ДОЛИНИ СЛАВУЈА

Љета Господњег двијехиљадитог, о Васкрсу Свијетле сед­мице, група ђака богословаца са Цетиња, подстакнута зовом душе и вјековa, кренула је, са својим наставницима и Владиком, на поклонички пут у Цариград и Малу Азију. Ишли су путем Светог Саве Светогорца, српског просвјетитеља и многих других православних Срба послије њега. Сигурно је да им се пут укрстио и са стазама Ламбра Андроника, главног јунака Љетописа Косте Асимакопула.

У долини славуја

Шта их је то привукло да крену на тај дуги пут? Мирис материнског млијека Мајке Цркве Цариградске? Потрага за петом звијездом Патријарха Цариградског Кирила за којом је тако дуго трагао Ламбро Андроник? Било како било, њихов аутобус је промицао Црном Гором и Србијом, према Студеници. У Манастиру Морачи срете их група избјеглица из Книнске Крајине. Ту су нашли привремено уточиште код свога земљака игумана Рафаила. Поред Ђурђевих Стубова у Беранама на мјесту некадашњег градског сметлишта видјели су смјештене у сиротињске бараке групе недавних прогнаника са распетог Косова. Прво су црне птичурине НАТО алијансе бомбар­довале свештену косовометохијску земљу а онда је запосјеле, заједно са „ућкама“ – шиптарским  терористима. Тако су поново кренуле поворке избјеглица, попут оних које је Ламбро сре­тао на својим путевима од Ајвалије до Цариграда, од Епира до Дубровника. Шиптарски потомци Али-паше Јањинског убијали су невини народ српски прогонећи га са вјековних огњишта, горели су православни храмови и манастири. У непосредној близини гдје су пролазили гледао је Митрополит црногорски прије непуну годину не само срушене бомбама мостове и жељезничку пругу него, нарочито на путу за Приштину, престрављене и липсале коње, остале без домаћина. Најтужнија су била напуштена крда крава са набреклим вименима: није било домаћица да их помузу. Мјесецима се дизао црни дим изнад Метохије, од спаљених домова и стогова сијена. Ходећи Цариграду у походе, сјећајући се на те страшне призоре, Митрополит је носио Кириловом насљеднику кир Вартоломеју, своме школском другу са студија из Рима још једну слику, страшнију од свих других које је видио. Слику запаљеног храма Мајке Божије у Бијелом Пољу код Пећи. Код је ушао у његa, јула 1999. године, још је у њему тињао жар сагорјелих свештених књига и икона. У жару је сијао свети путир увијен у убрус чудом поштеђен од огња. Иза олтарске преграде, но којој се још увијек разазнавао Христов и Богородичин лик, поцрњели од огња, са капљама згуснуте смоле, чуо се необичан шум. Није ли се то у олтару сакрио Шиптар, који је храм запалио, питао се Владика, очекујући сваки час пуцањ из олтара. Када  је на крају завирио са страхом кроз јужне двери имао је шта видјети: под светом трпезом у гарежи паљевине дрхтало је као јасика на вјетру престрављено јагње! По пустом селу тих дана је све било у пламену, само су пуцњи одјекивали и кретале се сабласне сјенке у црно обучених шиптарских тро­јки; убијали су последње преостале Србе. А јагње? Побјегло је негдје у јутарњим часовима из запаљеног села и улетјело у олтар да себи нађе спаса. Док га је гледао згрченог под Престолом учинило се Владици да је видио самог Христа, „Јагње заклано за живот свијета“, вјековима приношено баш на томе олтару у виду бескрвне жртве. Из истог тог села, неколико дана раније, уочи Видовдана, Владика је са свештеницима сахранио дјевојку Марицу Мирић, силовану од четворице „ућки“ и заклану на сиротињском каучу у још сиромашнијој кући. Сахранили су је иза олтара Пећке патријаршије, ћерке Свете Софије Цариградске. Крвљу попрскано лице заклане Марице умила је пред опело чедне руке пећке монахиње. Унијела га је у земљу преображено патњом и неземаљским миром.

Док се сјећао тих слика, Митрополиту се учинило да су испред аутобуса, који се кретао према Великој Цркви Христовој, ходали јагње и Марица: хитали су да се сретну с утамниченим Патријархом Кирилом, да му принесу свој страх и ране, у нади да ће их помиловати његова света рука, од стра­ха ослободити и Марици крваву рану на прекланом врату зацијелити …

Опет је наше Косово поље, опет је наша Кападокија

А аутобус је гредио кроз Србију и Бугарску, прелазећи трећу, турску границу. Напокон, поклоници стигоше и у Цариград, до храма Живоносни источник, испред кога су Васељенски патријарси. Стисли су на службу самога празника, на васкршњи пој: „Светли се, светли нови Јерусалиме, јер Слава Господња на теби засија … “ Отпјевасмо словенски „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи … “ над гробовима Патријараха, а међ’ њима и на Кириловом гробу. Но, у Фанару кир Вартоломеја, садашњег патријарха, не нађосмо. Отишао је, рекоше, према Кападокији, недалеко од Ајвалије, да служи на Томину недјељу службу Божију, први пут послије малоазијске катастрофе 1924. године. Чусмо и то да је то прва посјета Васељенског патријарха кападокијским крајевима послије једанаестог вијека кад су њима загосподар­или Турци.

Ноћисмо у Цариграду а онда кренусмо за Патријархом према Кападокији. Стигосмо касно ноћу до подножја сабласних вулканских стијена. До тада смо само чули и на слици гледали пећинске храмове са фрескама у њима уклесане, монашким насеобинама у њиховој утроби, чак и о епископским катедрама и саборним црквама које су их красиле. Утроба једне од тих стијена у Ургупу била нам је преноћиште – ­претворена у мотел. Ујутру гледамо с дивљењем: као да их је нека џиновска рука посадила и обликовала па стреме према небесима. Коста Асимакопуло нам ништа не каже: можда је у овим пећинама и Ламбро ноћивао на пропутовању према оближњој Ајвалији, кад је долазио у посјету својој сестри? Подсјећамо се са ђацима но велике боговидце и Оце Цркве: Василија Великог, Григорија Богослова, Амфилохија Иконијског који су овдје живјели и Богу се молили, остављајући иза себе неизбрисиве трагове у живо памћење, стијене и књиге записане. Са зидова пећинских храмова гледају нас ликови светаца сликани од шестог до деветог вијека; у погледу им вјекови и небоземна збивања, све је блиско и опипљиво као да се сада догађа. Као да је на њима одсликана вјечност у којој „времена неће бити“. Вечерамо у једном ресторану уз једноставно гостољубље Турчина домаћина, и пјесму ђака. Дјеца пје­вају о Романији и тужном Косову, гостионичари дограбише инструмент сличан грчкој лири да проте пјесму. Не разумију ријечи али их занијела мелодија. Придодају своје народне пјесме. Исти мелос само други језик. Видим, домаћин намигну једном дечку да изађе до чува стражу пред рестораном. Нешто се потресно догађа. Дјeцa, мангупи, замјењују у пјесми: „опет је наше Косово поље“ ријечима: „опет је наша Кападокија“! Турци ударају одуше­вљено у лиру, припјевају и сами. Питам се и сам занијет: Нису ли ово неки од оних скривених хришћана са којима се сретао у тајности Ламбро путујући по Малој Азији, Понту, Андријанопољу? Тако је моћна и светињом натопљена Кападокија; ту вјекови ништа не представљају, сјеме хришћанске вјере тајанствено и данас рађа. Тај тајанствени печат се види и на бројним џамијама које сретамо како ничу као печурке поред путева Мале Азије. На свакој од њих је као по правилу пресликано кубе Аја Софије. Његова небеска хармонија и љепота бјеласа у џамијским кубетима од Цариграда до Кападокије, од Андријанопоља до Рожаја у Црној Гори …

Вријеме се зауставило

Идућег недјељног јутро на Томину недјељу, ево нас, стигосмо у древно Зелве. Изнад џиновске стијене са пећинским храмовима; заједно са нама светогорски монаси: Игуман Ивиронски Василије, ученик последњег светог изданка кападок­ијске области старца Пајсија Светогорца (умро 1994.), родом из Фарасе, близу Ајвалије, његова сабраћа, монаси из Манастира  Григоријата, мноштво вјерника из Цариграда, Атине, домаћи градоначелник, полиција, бројни туристи. Облачно је, бојимо се кише, служба ће бити под ведрим небом, изнад импровизованог олтара постављен је за сваки случај шатор … Чекамо патријарха кир Вартоломеја. Цјеливам се с оцем Василијем, старим пријатељем са Свете Горе и знанцем. Смјешка се шеретски: „Ко би други стигао довде ако не Амфилохије, са својим ђацима!“. Драго му; а нама милина у души. Као да чујемо глас Миливојеве флауте, оног дјечака из београдске тврђаве који је ноћу слушао пјесму на смрт осуђеног Риге од Фере на дунавском приобаљу славуја, па је онда преносио из мјеста у мјесто, тјешећи њоме и будећи поробљену рају, до Јањине и с оне стране Цариграда … У Зелве је, памти историја, од деветог до тринаестог вијека било на далеко чувено духовно средиште хришћанске Цркве. То потврђује и до данас очувана у стијени уклесана Дирекли црква и други свети трагови, живи и живоносни. Ђаци сазнадоше да је у она древна времена овдје постојала богословија. Добро је да знају гдје им је никла Цетињска школа у којој уче …

На крају стиже и Патријарх. Служи се Литургија, прва послије толико стољећа. Одјекује васкршња пјесма Зелвском долином, допире до вјековима неокађених пећинских храмова. Сила васкршње молитве се спаја и прожима са скривеном силом неизбрисиво уписаном у освештане пустињске насеобине, стијене и камене громаде. Осјећам и видим: чак и друга исламска вјера се повија пред снагом живог хришћанског ромејског духовног насљеђа и храни се њиме, макар тјепесно, преко небројених туриста из хришћанских земаља. Ево још једне Зелвске долине славуја … Вријеме се зауставило. Све се смјестило у тајну Христовог крста и васкрсења. Христос анести! Христос васкрсе! Одјекује увијек изнова овом славујском долином и одбија се од препотопских стијена. На крају Свете Литургије патријарх са митро­политима, епископима, архимандритима Свете Горе, монаси­ма, монахињама и вјерним народом чини помен „оцима и праоцима и свима мирно упокојенима и мученички пострадал­има Мале Азије, Кападокије и свуда и на сваком мјесту православних хришћанима“. На ријечи „мученички пострадал­им“, до тог тренутка спокојни патријархов глас подрхтава, његово тихо ридање прати пјесма: „Вјечнаја памјат“. Његова немушта суза бременито, као да су у њој сабране сузе, туга, невина крв хришћанске раје вјековима проливана. Суза жалосница, умива напуштене храмове и олтаре, гробове и кости предака, патријарашка суза: Вартоломејева ли је, Кирилова или можда Григорија V објешеног на капије Фанара, од тада до данас затвореној?

У Аваносу смо на ручку гости Патријархови. Послије ручка обилазимо град, посјећујемо грнчарске радње. Г рнчарски занат се овдје не прекида хиљадама година. Пред једном грнчарском радњом, Турчин, видећи да смо свештеници и хришћани, хвата за руку оца Јована и показује му, да нико не види, крст који носи на грудима. Други опет уводи ђакона Радоша у кућу: у соби, на скривеном мјесту, показује му икону Светог Марка Ефеског. Питамо се у чуду: Зар још има живих потомака скривених хришћана са којима се сретао Ламбро Андроник на својим путовањима до Ајвалије?

Хтједосмо и ми стићи до Ајволи]е и Фарасе, али нам вријеме недостаје. На повратку пролазимо поред седам цркава откровења Јовановог, поред Иконије, Тијатире, до Ефеса. У старом Ефесу пролазимо светим путем између остатака древних хеленских храмова, посјећујемо мјесто седам ефеских мученика. Око остатака храма стотине гробова под земљом, оних који су живјели да ту на том светом мјесту ефеских спавача мученика дочекају васкрсење мртвих. Около камен и грм окићени у чворове свезаним крпицама и амајлијама. То мусли­мани приносе молитве мученицима за плодност и здравље. У олтарској апсиди порушеног чувеног храма Светог Јована Богослова пререзасмо славски колач. Отац Јован се сјетио да га понесе а потрефио се празник самог Апостола љубави. Подијелисмо од колача не само својима него и свима који се ту нађоше бројним туристима. У дијељењу колача јави нам се тајна Хљеба који силази с неба и свима се даје као Љубав.

Плач Гркиње

Ево нас опет у Цариграду. Улозимо у Свету Софију, то чудесно оваплоћење небеске љепоте. Кажем ђацима: тихо пје­вајте Христос васкрсе из мртвих … Чује се тихи бруј попут поја словуја. Маса посјетилаца се окреће коа на команду према ђацима. Сви знају да је то строго забрањено турским закони­ма, а стиче се утисак коа да су управо то сви очекивали. У храму се све преточило у пјесму, васкрсни пој као да није ни престајао од последње Литургије служене 1453. године, двадесет деветог маја. Попесмо се путањом византијских царева на балконе храма. Са сачуваних мозаика гледају нас Господ, Мајка Божија и понеки цар, коа живи. Ђаци тихо пјевају. Пјевање привлачи пажњу брачног пара, рекоше да су из Тесалије. Младо жена прилази ми и пита: „Знате ли, оче, у који стуб се сакрио свештеник пред улазак Турака у Свету Софију, са Причешћем, па чека док дођу ослободиоци? Да ли је то онај близу улаза у храм, с лијеве стране, напукли?“ – „Тако говори предање“ кажем. „А знаш ли ти да пјеваш древну пјесму О Светој Софији“, стин Аја Софија огнадија, влепо та евзокаја … – У Светој Софији наспрам видим евзоне … „? – Не знам, одговара. Пјевајте ми, ако знате“. – Каква си ти Гркиња кад не знаш најтужнију али и најљепшу пјесму својих предака?“ И почех тихо да пјевам прву строфу ове химне поробљене раје, пуну туге али и радосне наде. Кад стигох до ријечи којима ратници, евзони, поручују: „Госпи нашој, Владарки, кажи да не тугује а иконама да не плачу, евзони им то поручују … видим млада жена зарида, наслони главу на моје раме, потресена. А у мени отвори се нешто дубље од разума и срца, застало у грлу, претворена у ридај. Шта је било? Згуснути у сузу шест вјекова распећа Свете Софије? Откровење саборног плача покољења? Трепет божанске љепоте Мудрости Божије којој је овај величанствени храм посвећен? Молитвени шапат васељенских патри­јараха од Јована Златоустог до патри­јарха Кирила и Вартоломеја? Скаменила се пјесма на уснама. Жена кроз плач шапуће: „Пјевајте“. Њен муж стоји поред нас у чуду и гледа. Ђаци се питају: Шта се то збива са владиком? Зашто ова жена рида на његовом рамену? – „Не могу пјевати, остави ме на миру“, кажем јој. Жена, уплакана, хвата мужа под руку и гледа око себе као да долази из неког другог свијета. Дајем дјеци знак да запје­вају тихо: „Анђео закликта благодатној: Чедна Дјево, радуј се, и опет кажем ­радуј се … “ Умилна мелодија се још јед­ном разлива храмом. Чини вам се: Однекуд из дубина одјекује пјесма скривеног светософијског хора. Или то можда анђели поју на небу васкршњу пјесму? …

Остављамо Свету Софију и Цариград, посјетивши Патријаршију и храм светог Ђорђа, као и некадашњи манастир „Земља живих“. Вративши се дома, Цетињу, испуњени свим што смо доживјели и видјели, потресени светософијским виђењем, питамо Косту Асимакопула, даровитог писца овог љетописа У долини славуја: Није ли то можда нама даривана у Светој Софији свјетлост оне пете звијезде патријарха Кирила Цариградског, за којом је трагао Ламбро Андроник скоро једно стољеће?

Светософијско тајновиђење, било како било, сија нам од овог потресног часа као звијезда водиља. Обасјавајући својом свјетлошћу таму и тугу прошлих вјекова и будећи наду за долазећи вијек. Хвала љетописцу Кости што нам је открио пос­тојање те незалазне звијезде и указао на пут којим се њој иде …

Цетиње 27.септембар 2000