Данас је пасало 188 годишта од блаженог уснућа митрополита црногорског Петра. И како се дани нижу један за другим а година се на годину слаже он бива све већи и већи а његово име и лик све сјајнији. И данас, послије толико времена, човјек се запита. У чему је тајна његове величине и славе? На то питање ћу покушати да одмуцам неколико ријечи са свијешћу о томе гдје их изговарам и ко их слуша.
А изгoварам их овдје на владичином Цетињу. На мјесту његовог подвига и служења. Међу овим стијенама и кршима које је он својим молитвеним сузама умио и убијелио, на мјесту гдје су остали трагови његових стопа, у свакој травки која се са каменом отима за живот и у свакој честици прашине ове свете земље по којој добротом Божјом и ми грешни ходимо. На Цетињу које је велико и свето мјесто, ничим другачијим него величином светиња које чува а међу њима најсјајнија светиња мошти „архијереја великога Петра – черногорскија страни свјетилника пресвијетла.“
О историјским заслугама овог великог архипастира ми сви већ све знамо. О његовим борбама са својим и туђином, о јунаштву и прегалаштву, о законодавном раду и миротворству. Али бивало је кроз времена и већих војсковођа и значајнијих законодаваца па на њихова имена вријеме ипак слаже таму заборава као рђу на метал и тек кроз ту патину ми наслућујемо колико су били велики и значајни и како смо их неправедно предали забораву и тишини. У чему је, дакле, тајна његове величине и славе?
Она се крије у једној јеванђелској поуци која каже да онај који хоће да буде први треба да буде слуга свима. Владика Петар је стао на чело једног народа не да би владао и господарио већ да би служио. Служио свима а највише оним најмањим и најнемоћним, онима о којима нико није мислио и бринуо. Та тешка црногорска „сиромаш и сиротиња“ како је често знао рећи, њему је вазда била на памети. Са главарима се рвао, борио, надмудривао, грдио их и корио, а за оне мале је имао само сузу сапатницу, молитву и ријеч утјехе. Зато су њега као Божјег човјека и истинског слугу Христовог познали управо они а не главари и прваци. Црногорски главари су одувијек били један надасве горд људски сој који није био спреман баш тако лако да неком призна врлину и светост, а поготово не неком између себе. Оне црне удовице и сирочад црногорска, сиротиња без и макар коре љеба сува, она је прва изговорила, са надом, вјером и љубављу : Наш свети владика!
А владика је службу прихватио управо као службу а не као власт и управу. Зато и каже на једном мјесту у свом спису Кратка историја Црне Горе: „Митрополити црногорски од народа ништа не примају нити имају другога дохотка нако од земље манастирске. И то све што добију народу дају који непрестано к њима доходи, сљествено ни удовољствија никаквог имати не могу, иако посведневне трудове и главобољу тешку. Једном ријечи дом митрополита црногорскога није друго него дом општенародни, олити један бирцауз без плате.“
Покушавајући да сагледамо лик Светога Петра Цетињскога наметнула нам се једна неизбјежна паралела. Размишљајући о њему стално нам се пред очима јављао лик боговидца Мојсија који онако неустрашиво води свој народ из Мисира преко Црвеног Мора па по пустињи синајској. Оног Мојсија који је преклињао Бога да нађе другог за ту службу јер је он непознат, нејак, слаб на ријечи… Мојсија који је, тражећи оправдање, на крају завапио Господу: неће ми вјеровати ни послушати гласа мојега јер ће рећи није ти се Господ јавио! Господ му тада даје чудо као знамење и свједочанство. И овом, дакле, нашем Мојсију, Петру реченоме, Господ даје чудо као једино знамење и једино свједочанство. Даје му чудо молитве која се ту и одмах испуњава. А каква је само то молитва била. Дај Господе да се бар једном понови и да се такав молитвеник међу нама роди. Била је то она храбра, дрска, молитва у којој човјек стоји пред Господом у пуној својој слободи, немилосрдан према себи а бескрајно милостив према другоме. Као Мојсије некад: „Народ овај љуто сагријеши, али, опрости им гријех, ако ли нећеш избриши ме из књиге своје коју си написао!“
Свети Петар је знао све мане и грехове и злочинства својих људи али је знао и то да ако је да се живи живјеће с њима ако је да се гине гинуће с њима. Знао је да пастиру нема живота ако му овце пропадну. И да је подједнао важна и она најмања и последња као и она прва. И као што је пророк некад уздисао Е да ли ја родих овај народ да га на рукама носим тако је и владика знао да процвили под тешким бременом који га је запао: „У оваквим горестним и плачевним опстојатељствима није, мислим, нико у свијету како што сам ја!“ Или: „Ја с мојом највишом жалошћу и плачем видим да сте сви сами себе и својој ђеци највиши крвници!“ Или онај вапај да се ослободи зулума неразумних људи и тешког бремена владичанске службе. „Да се уклоним од тешкога самовољства црногорскога од којега сам више остарио и живот изгубио него ли од годишта и сваке друге теготе и муке.“ Али, знао је овај пастир да ће се спасити само онај који претрпи до краја. Па је жудио за оним даном у који може рећи „Сада отпушташ с миром слугу свога Господе…“
Његова вјера је била чиста као суза, његова душа као бистри планински извор ничим натруњена. Па је зато и могао добру да се обрадује, онако са срца, готово као дијете: „Не могу ја пером описати ни језиком изговорити колико ми је мило и радосно чути како сте и мене послушали.“
У њему није било лукаства ни пријеваре. Да је био политичар он би калкулисао, правио компромисе. Али не. Чиста душа Божјег човјека за те вјештине није знала.
„Говорићу право докле у мене дух куца!“ Кликће као орао са ових брда владика црногорски Петар.
„Ја не бих рад ни Турчину, који је добар и поштен човјек, никаква зла, колико ни доброме ни поштеноме хришћанину, зашто знам што ми Бог заповиједа.“
Његова унутрашња љепота, лик Божји који се у њему годинама обликовао и на крају у свој својој љепоти засијао, одразила се и на тјелесном изгледу. Па је један руски путописац записао очаран изгледом владичиним: „У цркви кад је сио на престо који су за њега спремили изгледао је као цар“. И заиста и ми се можемо похвалити да имамо свога цара међу царевима, владику Петра Петровића.
Драги ђаци, богословци. Ви сте рукосад Светог Петра на њиви Господњој. Треба да знате и никад да не заборавите: Благослов Светог Петра ће вас пратити до краја живота ваших. И ма гдје били и служили, и ма куд вас водио промисао Божји и бацале буре живота увијек да се поносите што сте цетињски ђаци. Поновићу: Цетиње је велико и свето мјесто. Поносећи се Цетињем ви се поносите Светим Петром Цетињским. И треба да се поносите јер сте ви његови питомци.
Срећна вам Слава!