Сва гоњења која су подизана кроз историју  и која се још увијек подижу против Цркве, нису показала резултате које су гонитељи очекивали, оцијенио је професор Цетињске богословије  Благоје Рајковић на предавању која се одржавају током Великог поста четвртком у ризници Српске православне црквене општине Котор.

„Својим несупјехом су показала истинитост и актуелност Гамалилових ријечи изречених прије 2.000 година: … ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће; Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете“, подсјетио је Рајковић.

Свака људска намисао, макар трајала вјековима, наставља даље, неумитно пропада  и остаје утиснута само на страницама историје као свједочанство и опомена будућим покољењима.

„Ово треба да нам да снаге и храбрости да истрпимо искушења која нам намеће наше вријеме, знајући да Црква Божија као дјело и намисао од Бога не пропада, већ побједоносно наставља своје кретање ка Царству небеском“, казао је Рајковић.

Он је рекао и да Хришћани, суочени са реалношћу савременог секуларног, потрошачког друштва често помисле како је наше доба једно од најтежих и најнеповољних за одвијање црквеног живота.

„Старији међу нама се добро сјећају времена комунистичке владавине, у периоду од 1945. па до деведесетих године прошлог вијека, када је вјерски живот системски гушен разним репресивним методама, са тежњом да се у потпуности затре и да исчезне.

Вријеме од деведесетих наовамо, карактерише талас вјерског препорода, који је особито изражен на теритотији Митрополије црногорско-приморске, гдје је антирелигијска кампања претходнога периода оставила нарочито сурове послиједице. Међутим, проблемима са којима се Црква сусреће ту није дошао крај. Ти проблеми су у најмању руку двојаки. Једни долазе изнутра од чланова Цркве који још увијек нису довољно уцрковљени, а други споља од оних који нису чланови Цркве, али желе да контролишу црквени живот. Суочавање са овим проблемима није пријатно и исход борбе се чини неизвјестан“, каже Рајковић.

Додаје и да се питања типа, да ли ће Црква бити кадра да се прилагоди условима живота у савремену свијету, да ли ће савладати искушења кроз која пролази споља и изнутра, и њима слична, стално намећу.

„Али, ако погледамо у историју, видјећемо да проблеми са којима се ми као Црква Божија суочавамо данас нису ни први, а ни највећи. И заиста, гоњење Цркве почело је убрзо послије њеног рођења на дан Педесетнице. Новозавјетна књига Дијела апостолских нам свједочи да је хришћанска заједница почела да расте и јача у Јерусалиму, и пошто је велики број Јудејаца потакнут Петровим бесједама почео да јој прилази, намислили су чланови јеврејског Синедриона да побију Петра и друге апостоле како би спријечили ширење Цркве. Апостоли су већ били у тамници, а у Синедриону се повела ријеч о томе како их ваља казнити због ширења, те како су говорили, јереси, казао је Рајковић.

Из ове вишевјековне борбе Црква је почетком IV вијека изашла као побједник.

„Послије грађанског рата, који је избио након Диоклециановог повлачења са престола, у Римском царству десиле су се крупне промјене по питању односа царева према хришћанству. Цар Константин Велики, који је из овога рата изашао као побједник, донио је 313. године у Милану познати Едикт о слободи вјероисповјести, на основи којега су хришћани могли да се несметано окупљају на богослужењима и да проповиједају  своју вјеру. Стога је, по допуштењу Божијем и у наредном периоду више пута и на разним мјестима долазило до искушења која су Цркви чиниле политичке власти“, казао је Рајковић.

На јучерашњем предавању је приближио два таква случаја, који имају одређену спону са временом Великога поста у коме се налазимо.

„Први случај је покушај васпостављања паганства за вријеме владе римског цара Флавија Клаудија Јулијана, познатијег у историји као Јулијан Отпадник – Апостата. Други случај прогона Цркве од стране световних власти, овај пут номинално хришћанских, десио се у Источном римском царству – Византији, током 8. и 9. вијека. Ријеч је о иконоборачкој кризи која је изазвана насилним уплитањем некох царева у црквено учење  и живот, а све под изговором старања за исправност и чистоту вјере“, рекао је Рајковић.

До коначне побједе Православне цркве над јереси иконоборства дошло је 843. г. на Сабору који се под предсједништвом Патријарха Методија и са одобрењем царице Теодоре, регента свог малољетног сина Михаила III, окупио у Цркви Свете Софије у прву недјељу Великог поста.

„На сабору је донесен и свечано у служби прочитан документ који се назива Синодик православља, у којем је изражава православно учење у светим иконама, потврђују се одлуке 7. Васељенског сабора, борцима за праву вјеру се одаје почаст, а јеретици иконоборци се предају анатеми“, казао је иумеђу осталог Рајковић.

У четвртак 18. априла у ризници СПЦО Котор биће приређена промоција новог издања књиге „Свети Сава у Боки“ аутора Васка Костића.

Проф. Благоје Рајковић: Сва гоњења Цркве кроз историју су без резултата

Предраг Николић