Home / Вијести / Прота Момо Кривокапић (1945–2020) – свештеник каквим смо хтјели да постанемо

 

Фотографија корисника Predrag Popovic

Овог јутра нашу Цркву затекла је вијест да је у загрљај Живота кроз врата смрти отишао прота Момо Кривокапић. Ненадност његове смрти спојена са искуством познанства о. Мома, како због снаге његовог духа и карактера, тако и чврстине тијела, учинила је да вијест заиста одјекне у нашим душама као својеврстан земљотрес.

Оно што желим да подијелим са Црквом овим кратким текстом јесте пар захвалних сјећања која су у мени дубоко уклесана као спомен на човјека, који од данас живи у оној пуноћи коју је свједочио својим животним ставом и чињењем.

Први пут сам га видио 1991. на Велику Госпoјину у манастиру Савини, када сам као четрнаестогодишњак са требињским црквеним хором учествовао у прослави манастирске Славе. Упао нам је свима у очи глас и стас, како сазнадосмо „попа из Котора“, који је са својом кћерком пјевао вечерњу службу. Недуго затим видио сам га у једном прилогу на ТВ када је говорио о обнови Цетињске богословије, коју сам и сам уписао наредне године и схватио да је о. Момчило Кривокапић заправо „Отац Ректор“ , тј. домаћин и Отац куће, која је ето постала и моја.

Требало би заиста времена и дара да се опише искуство живота са њим. Ми дјечаци из ратних деведесетих, који смо се обрели у тој заједничкој нам кући, веома брзо смо у својој машти почели да вајамо сопствени свештенички лик, а прототип и узор свакога од нас био је – Отац Ректор. Доживљавао сам га као спој Јована Кронштатског, Његоша, вл. Николаја и Александра Шмемана.

У старијим годинама предавао нам је црквенословенски језик, литургику и црквено бесједништво. Његови доласци из Котора, и блок настава која је чинила да у једном дану некада имамо и по четири његова предавања за редом, били су празник. И то празник и као усхићење али и одмор. Док су неки од других учитеља указивали на одговорност и тежину свештеничке службе, и тиме нас (оправдано) помало плашили њоме, он нам је говорио само о красоти и радости тога позива. О свјетлости служења Тајни, о томе да ћемо једном баш сви саслуживати пред Престолом Цара. Отац Момо је у нама будио огањ жеље да служимо, опијао нас својом радошћу коју смо и ми хтјели да осјетимо. Штавише, једва чекали!

Никада нас није звао дјецом. Његова педагогија била је некако егалитарна, то сада видим. На крају сваког предавања, устајући од катедре говорио је: „Господо, била ми је част“!

Част је била наша, Оче Ректоре!

Радујемо се сусрету у Незалазном Дану Царства.
Христос Васкрсе!

свештеник Дражен Тупањанин,
парох требињски

 

Leave a Reply